ikrest

• 02:01:27 pm on December 28, 2007 | # | 1
  

  

  Lako je suditi površno. One bolesti ovog društva sa kojima se, doduše retko srećemo, ostavljaju duboki trag u nama. Dovoljno velike brazde da se na kraju zapitamo što je ono što čini naš život dragocenim.

  Većine stvri smo nesvesni, prihvatamo ih kao nužnost, sve dok ne dospemo u situaciju da se birokratija, neodgovornost i nedostatak poštovanja uvuku među naše misli. Mi jesmo ljudi, ali nismo svi isti ljudi.

  U situacijama kojima se podvrgavamo najmanje jednom godišnje, dolazi do izražaja sva besmislenost naših života. Uglavnom smo niko i ništa, puki red pred beskrajnim šalterima neorganizovane birokratije, koja, svojim perfidnim metodima , tera u sve dublje ludilo..

  Sanjao sam da sam ispred svih njih, miliona njih , spreman da udarim, pustim krv, bilo kome, koji se u datom trenutnku našao tu. Bio smpreman , ali bez prave želje, puštajući zaborav, da preskoči tu epizodu…

  A nisam smeo to da dopustim… Ispao sam kukavica, slabić, bez reči otpora, dopustio da sve ostane isto.

  I jeo sam sopstvenu dušu, raskomadao je, bezličan stojeći u stavu mirno, dopuštajući da se sve to dogodi…

   

Comments

• 

  odalisque 9:21 am on December 29, 2007 | # | Reply

  ali si najlepssi u svim redovima…