ikrest

• 10:27:06 pm on January 9, 2008 | # | 0
  

  Zanimljivo je da se nakon sto godina od rođenja Simon de Bovoar još uvek ne zna pouzdano je li ona večna Sartreova saputnica ili pak emancipovana i samosvesna žena, u jednom pak dosta učestalom žargonu – jebačica? Postoje tendencije da se čak i u biografskim detaljima pristupa selekcijski, poput pogovora koji napisao Petar Živadinović za knjigu Ceremonija oproštaja i razgovori sa Sartreom. Dakle, i u jednoj posthumnoj prezenci Simon može igrati različite uloge, biti istovremeno u više ideoloških momenata fiksirana – kao intuitivni Sartreov nadomestak njega samog ili kao žena koja je na intelektualnoj razini nalazila nešto drugo. Problem pola je kulturni problem a ne urođena ping-pong partija heterogenih gameta. Ona smatra da je trudnoća, nasuprot optimističkoj teoriji čija je društvena korisnost očigledna, veoma zamoran posao koji za ženu ne predstavlja nikakvu dobit već zahteva teške žrtve. Veštačka oplodnja predstavlja samo jedan vid potvrde da su razlike između muškarca i žene kulturološka inscenacija, ali svakako, ne i nedužna inscenacija. Dakle, žena se ne rađa već postaje.

  U jednom intervjuu iz 1966. godine koji je Simon dala Fransis Žansonu, stoji nagoveštaj eventualnog iščezavanja kulturne matrice po kojoj je razlika između polova determinisana. Simon apsolutno odbija poziv žene i sve što iz toga proizilazi, što je navelo mnoge na polemiku. Sizan Lirar, autorka koja je pisala o Sartreu kroz ljubavnu prizmu, kritikuje Simon zbog navodne neutralizacije seksualnog, identifikaciju žene i muškarca kroz deseksualizaciju i svođenje celog problema na kulturološku ravan.
  Jedna stvar je izvesna. Simon je živela manje-više u skladu sa svojim radikalnim feminizmom i kada je Sartre bio u pitanju, i kada su bile u pitanju slučajne ljubavi.