Pregled problema čulnosti u okvirima ostrvske moralne filozofije podrazumeva kretanje koje svoje motive nalazi prevashodno u napetosti između novovekovne ideje subjektivnosti i nasleđenog teološkog okvira koji u osamnaestom veku uveliko ulazi u opšti proces sekularizacije. Štaviše, sekularizacija morala koju je izvelo prosvetiteljstvo dovela je u pitanje status moralnosti koji je do tada počivao na izrazu božanskog zakona. Posledice tog procesa ogledale su se u tome što je i sam pojam morala dobio jedno specifično mesto u kulturi prosvetiteljstva. Međutim, pojam morala je prošao kroz različite istorijske modifikacije. Kod Cicerona je reč moralis izvedena iz grčke reči ethikos i znači nešto što se odnosi na karakter, gde ljudski karakter nije ništa drugo do njegove urođene dispozicije da se sistematski ponaša na izvestan način pre nego na neki drugi. U petnaestom veku se u engleskom jeziku upotreba reči moralno pretvara u imenicu, gde je reč „moral“ vezana za književnost i označava praktičnu pouku iz nekog književnog odlomka. U tim ranim upotrebama izraz „moralan“ još nije diferenciran od izraza kao što su „razuman“ (reasonable) ili „sebičan“ (selfish), ili pak izraza kao što su „zakonit“ (legal) ili religiozan (religious), a njegovo bi značenje bilo najbliže izrazu „praktičan“. Dalja diferencijacija pojma morala zadobija svoje suženo značenje, tako da se u sedamnaestom veku ograničava na seksualno ponašanje, u smislu da je neko nemoralan onda kada je seksualno raspušten. U poznom sedamnaestom i početkom osamnaetog veka, reč „moral“ je označavala posebnu sferu u kojoj su pravila ponašanja – razlučena od svog teološkog, pravnog, estetskog okvira – dobila samostalni kulturni prostor. Ovaj emancipatorski potencijal prosvetiteljstva je duboko uticao i na religiju tako da ju je na izvestan način i apsorbovao, što je rezultiralo promenama u oblicima verovanja. Problem utemeljenja moralnosti je u ostrvskoj moralnoj filozofiji baziran na ideji lex naturalis, moralnost prolazi kroz svojevrstan proces naturalizacije u kome je pojam božanskog zakona koji je nasleđen iz hrišćanstva sinoniman sa prirodnim zakonom imanentnim ljudskoj prirodi. Hrišćanska religija objave postaje tako prirodna religija koja svoj najtipičniji izraz zadobija u deističkim moralnim filozofijama. (More …)
Latest Updates RSS
-
ikrest
-
ikrest
Problematsko polje kojim struji tema tela i tema čulnosti, u koje se smešta francuski estetičar Michel Dufrenne, svoju će eksplikaciju zadobiti u otvorenom asociranju između različitih umetničkih praksi. Na izvestan način Dufrenne nastavlja nit koju je minuciozno plela fenomenologija počev od Husserla, no čije je odlučujuće čvorove uplela upravo francuska fenomenologija, prvenstveno filozofije Maurice Merleau–Ponty-a, i Jean Paul Sartre-a.
Michel Dufrenne je svoj estetski opus započeo u krugu Etiennea Sourioua, koga je sam smatrao osnivačem moderne francuske estetike. Izuzetno aktivan, kako na univerzitetu tako i izvan te institucije, Dufrenne je objavljivao redovno u časopisu Revue d’ esthétique; učestvovao je u zasnivanju i uređivanju specijalizovane biblioteke za estetiku; angažovao se i na međunarodnom nivou, tako da postaje počasni predsednik Internacionalnog kongresa za estetiku u Notingemu 1988 godine, nasleđujući dotadašnjeg predsednika Sourioua. Kao fenomenolog, Dufrenne ostaje na estetskom iskustvu, na svojevrsnom konceptu estetike kao fenomenologije (iskustvo osetnog), ali istovremeno pripada i duhu Baumgartenove aestheticae, kao scientia cognitivis sensitivae (nauke o čulnom saznanju). Osnovna tema na kojoj gradi svoju estetiku je tema telesnosti. Na izvestan način, Dufrenne reinterpretira telesnost u duhu filozofije Merleau-Pontya, no svoj komentar gradi van ontologije tela pokazujući u izvornom sloju osetnog integrisanu pluralnost čula koju otvara sloj pre-osetnog. Ovaj sloj upućuje Dufrennea na izvornu pluralnost čula, kao i ka revidiranju uveliko uspostavljene dominacije oka, što je i glavni motiv u njegovom delu Oko i uho, i na čijim stranicama nalazimo produbljenu svest o tome da je na samom izvoru fenomenologije jedno ne koje gradi transosetno a koje se jedino nadaje govoru. Dufrenne će u razmatranju čula krenuti od senzacije, odvajajući je od njenog statusa elementa svesti. Senzacija je shvaćena kao imanentno svojstvo objekta. Pošto osećanja nisu (samo) elementi svesti refleksija ne polaže prava na njih. Razlog tome leži u funkciji čula. Njihova funkcija se ne sastoji u beleženju kvaliteta jer se osećanje ne odnosi samo na jedno čulo. Zapravo, ono što se oseća nije neki kvalitet koji je viđen, čut, omirisan, već je to jedna svetska celina, jedan modalitet u kome je sopstvo isprepleteno sa svetom. Ova multiosetnost izrasta iz jedne nebule iz koje se nastavlja dalja diferencijacija čulnosti, no već se u njoj uspostavlja korelat u kome je sopstvo neodvojivo od sveta. Dufrenne u ovoj čulnoj diferencijaciji prati njen intersenzualni aspekt koji će biti konstitutivan za svaku estetičku praksu, kao i za svaku estetizaciju uopšte, no, on odatle izvlači i konsekvence koje problematizuju status opažanja u fenomenologiji. Dopuštajući jedan izvorniji sloj čiji se izraz diferencira u čulnost, sa jedne strane, i afektivnost, sa druge, Dufrenne je područje osetnog kao pred-osetnog vratio apsolutnoj neposrednosti. Na taj način se izražajnost pripisuje kvalitetu osetnog. Ovaj uvid otvara Duffrenu najslabije tačke fenomenologije, ali ga isto tako uvodi i u polemiku sa njenom dekonstruktivističkom kritikom, što pokreće redefinisanje temeljnih pojmova i njihovih funkcija, poput izraza i znaka, jezika i govora, asocijacije i asociranja, kao i evokacije i evociranja. Statusi nekih od ovih pojmova su u fenomenologiji bili problematični i često su u ekspliciranju bili svođeni samo na njihovu operativnu ulogu, npr. u opisivanju pukih psiholoških mehanizama. No, i Dufrenne smatra da je senzacija pojam opterećen asocijacionizmom i da zatvara subjekat u njega samog. Zato uvodi pojam osetnog kome je imanentna mogućnost osećanja. U drugom slučaju, ovi pojmovi su bili derivirani iz temeljnijih i izvornijih pojmova. (More …)
-
ikrest
Zanimljivo je da se nakon sto godina od rođenja Simon de Bovoar još uvek ne zna pouzdano je li ona večna Sartreova saputnica ili pak emancipovana i samosvesna žena, u jednom pak dosta učestalom žargonu – jebačica? Postoje tendencije da se čak i u biografskim detaljima pristupa selekcijski, poput pogovora koji napisao Petar Živadinović za knjigu Ceremonija oproštaja i razgovori sa Sartreom. Dakle, i u jednoj posthumnoj prezenci Simon može igrati različite uloge, biti istovremeno u više ideoloških momenata fiksirana – kao intuitivni Sartreov nadomestak njega samog ili kao žena koja je na intelektualnoj razini nalazila nešto drugo. (More …)
-
ikrest
SVEST
Uvod
U Sartreovom ranom spisu Imaginarno nalazi se pokušaj zasnivanja jedne fenomenološke psihologije kao par exelance psihologije svesti. Započinjući svoje istraživanje, Sartre će se principijelno ograditi od svih psiholoških teorija koje u eksplikaciji problema predstave i predstavljanja zaobilaze njihov fundamentalni karakter: svest. Upravo je to instanca od koje se polazi, i sa koje se vrše dalje deskripcije; ne neka monadička intrapsihička struktura, već svest u širem smislu – predstavljajuća, poimajuća, percipirajuća svest. Akcentuiranjem različitih modusa predstavljajuće svesti napušta se svaka topika koja počinje i završava u svesti, a svest je shvaćena primarno kao odnos. U tom smislu Sartre će intencionalnu strukturu predstave opisati u razlici spram poimajuće i percipirajuće svesti. No pre nego se upustimo u samu problematiku predstave, potrebna je nešto šira interpretacija intencionalnosti. (More …)
