Michel Dufrenne i estetika pluralnosti cula

Problematsko polje kojim struji tema tela i tema čulnosti, u koje se smešta francuski estetičar Michel Dufrenne, svoju će eksplikaciju zadobiti u otvorenom asociranju između različitih umetničkih praksi. Na izvestan način Dufrenne nastavlja nit koju je minuciozno plela fenomenologija počev od Husserla, no čije je odlučujuće čvorove uplela upravo francuska fenomenologija, prvenstveno filozofije Maurice Merleau–Ponty-a, i Jean Paul Sartre-a.

Michel Dufrenne je svoj estetski opus započeo u krugu Etiennea Sourioua, koga je sam smatrao osnivačem moderne francuske estetike. Izuzetno aktivan, kako na univerzitetu tako i izvan te institucije, Dufrenne je objavljivao redovno u časopisu Revue d’ esthétique; učestvovao je u zasnivanju i uređivanju specijalizovane biblioteke za estetiku; angažovao se i na međunarodnom nivou, tako da postaje počasni predsednik Internacionalnog kongresa za estetiku u Notingemu 1988 godine, nasleđujući dotadašnjeg predsednika Sourioua. Kao fenomenolog, Dufrenne ostaje na estetskom iskustvu, na svojevrsnom konceptu estetike kao fenomenologije (iskustvo osetnog), ali istovremeno pripada i duhu Baumgartenove aestheticae, kao scientia cognitivis sensitivae (nauke o čulnom saznanju). Osnovna tema na kojoj gradi svoju estetiku je tema telesnosti. Na izvestan način, Dufrenne reinterpretira telesnost u duhu filozofije Merleau-Pontya, no svoj komentar gradi van ontologije tela pokazujući u izvornom sloju osetnog integrisanu pluralnost čula koju otvara sloj pre-osetnog. Ovaj sloj upućuje Dufrennea na izvornu pluralnost čula, kao i ka revidiranju uveliko uspostavljene dominacije oka, što je i glavni motiv u njegovom delu Oko i uho, i na čijim stranicama nalazimo produbljenu svest o tome da je na samom izvoru fenomenologije jedno ne koje gradi transosetno a koje se jedino nadaje govoru. Dufrenne će u razmatranju čula krenuti od senzacije, odvajajući je od njenog statusa elementa svesti. Senzacija je shvaćena kao imanentno svojstvo objekta. Pošto osećanja nisu (samo) elementi svesti refleksija ne polaže prava na njih. Razlog tome leži u funkciji čula. Njihova funkcija se ne sastoji u beleženju kvaliteta jer se osećanje ne odnosi samo na jedno čulo. Zapravo, ono što se oseća nije neki kvalitet koji je viđen, čut, omirisan, već je to jedna svetska celina, jedan modalitet u kome je sopstvo isprepleteno sa svetom. Ova multiosetnost izrasta iz jedne nebule iz koje se nastavlja dalja diferencijacija čulnosti, no već se u njoj uspostavlja korelat u kome je sopstvo neodvojivo od sveta. Dufrenne u ovoj čulnoj diferencijaciji prati njen intersenzualni aspekt koji će biti konstitutivan za svaku estetičku praksu, kao i za svaku estetizaciju uopšte, no, on odatle izvlači i konsekvence koje problematizuju status opažanja u fenomenologiji. Dopuštajući jedan izvorniji sloj čiji se izraz diferencira u čulnost, sa jedne strane, i afektivnost, sa druge, Dufrenne je područje osetnog kao pred-osetnog vratio apsolutnoj neposrednosti. Na taj način se izražajnost pripisuje kvalitetu osetnog. Ovaj uvid otvara Duffrenu najslabije tačke fenomenologije, ali ga isto tako uvodi i u polemiku sa njenom dekonstruktivističkom kritikom, što pokreće redefinisanje temeljnih pojmova i njihovih funkcija, poput izraza i znaka, jezika i govora, asocijacije i asociranja, kao i evokacije i evociranja. Statusi nekih od ovih pojmova su u fenomenologiji bili problematični i često su u ekspliciranju bili svođeni samo na njihovu operativnu ulogu, npr. u opisivanju pukih psiholoških mehanizama. No, i Dufrenne smatra da je senzacija pojam opterećen asocijacionizmom i da zatvara subjekat u njega samog. Zato uvodi pojam osetnog kome je imanentna mogućnost osećanja. U drugom slučaju, ovi pojmovi su bili derivirani iz temeljnijih i izvornijih pojmova.