Maja Solar, ALAIN BADIOU – MISLILAC EPOHE

(o badiou, od iste autorke, još :: http://subjektica.net1zen.com/?p=36

http://pantomimiccarka.wordpress.com/2010/01/07/politika-od-strane-ljudi/ )

Ako bi me neko pitao ko je najznačajniji mislilac epohe, rekla bih da je to Alen Badju. Filozof, matematičar, romansijer, dramaturg, osnivač instituta za savremenu francusku filozofiju, profesor na École Normale Supérieure u Parizu i ‘otporaš logikom’. Jedan od najhrabrijih i najzanimljivijih mislilaca neomarksističke orijentacije, militant novog tipa politike emancipacije, filozof koji poistovećuje otpor i mišljenje. ”Ne učestvovati u otporu znači ne misliti.” Usred slavljeničkog propagandističkog diskursa koji primorava čovečanstvo da misli kako je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova, usred situacije u kojoj na scenu stupaju sofisti i tzv. demokrate koji kao jedini uslov demokratije postavljaju postojanje vlasnika, usred trijumfa kapitalističkog modela civilizacije čiji je jedini imperativ privatno bogatstvo, odnosno bogaćenje bogatih, usred vizije sveta koja čoveka svodi na životinju bez Ideje, Alen Badju hrabro raskrinkava govor kapitalo-parlamentarizma i obnavlja ideju emancipacije za sve. Kapitalo-parlamentarizmom Badju naziva državni oblik koji je uređen prema normama ekonomije, nacionalizma i demokratije. To je režim koji odobrava i reprodukuje ekonomsku dominaciju kapitala i politički sistem reprezentativnog tipa (parlamentarnu demokratiju), i time konstituira politiku kao upravljanje državom. No, za Badjua, politika kao jedna od procedura istine je nešto sasvim drugo, stoga on u vlastitom filozofskom programu govori o politici kao o odmaku od države, o oddržavljenju istine. U tom smislu, politike kao mišljenja ima malo. Budući da caruje empirijska politika kao mešavina moći i mnenja, ona ukida politiku kao mišljenje. Dominantna parlamentarna politika nije mišljenje, jer država ne misli, ona upravlja, stoga je osnovni lik takve politike ‘upravljač’, a ne političar. Razlikuju se forme politike koje su u sprezi sa državom: jedno su tzv. demokratske politike definirane pravnom državom, a drugo su tzv. totalitarne politike definirane državom-partijom. U svim slučajevima, odnos države prema pojedincu je apstraktan i takve politike funkcioniraju, ali nisu istinite. Politika emancipacije jedina omogućava vladavinu slobode u beskonačnim situacijama i ona kao svoj aksiom (a ne cilj delovanja) ima jednakost. U tom smislu, komunizam je jedina ideja u istoriji koja je ideja emancipacije, zapravo jedina Ideja. ”Komunizam je već više puta doživio poraz i doživjet će ga još. No u isto vrijeme on je i neprestano pobjedonosan. On je jedina raspoloživa Ideja u ljudskoj povijesti.”

Na hrvatsko-srpskom govornom području pojavilo se već nekoliko prevoda Badjuovih dela, a u Ediciji Jugoslavija, pored teksta o 4 Maja 1968. (iz Komunističke hipoteze), najavljeno je još prevoda dela ovog provokativnog i briljantnog filozofa. Bilo da misli politiku, umetnost, nauku ili ljubav, Alen Badju ne prestaje da vraća dignitet osnovnim zadacima filozofije i da izriče situaciju onakvom kakva jeste. A to znači da militantni subjekt uvek izriče situaciju u kojoj nemoguće postaje moguće.

LILITiranje, opet!

 

LILITiranje, opet!

LILITiranje je kao osmisljen poeticko-muzicki performans proces proizvodnje. Cega? – U najmanju ruku, onoga sto je u procesu proizvodnje vec zadobilo svoju formu, ali ne i odgovarajucu recepciju.  LILITiranje je u svoje posebne forme i poeto-trans-formacije utiskivalo, u-znacavalo, brizgotiralo-tetoviralo, ogromni poetski istorijat. Da li je za to bilo potrebe? Zar istorija nije vec rekla koje je pesnistvo adekvatno u odredjenom istorijskom trenutku? Dakle, adekvatno se pitajuci o poeziji, pitamo se – u kom trenutku sada zivimo?

Ovo je ocito politicko pitanje, i ono zahteva odgovor od poezije. Da li se odgovor cuje? Da li se odgovorno cuje? Tesko. Jer problem je u tome sto se kanonozacija poetskog trenutka Srbije ne drzi njegovog trenutacnog svojstva (sto je nesposobna za dekonstrukciju onoga sto je u vremenu znacenjski promenjivo), ili, sto je jos gore, ovo svojstvo trenutacnog oslonjeno je na  metafiziku – na hiperrealnost vecno istog. I kako se izvuci iz ovog snapshot-a? Kako reaktualizirati ono sto je vec proizvedeno, ono sto je sahranjeno i pre nego je proizvedeno? Kroz dnevne pesnicke politizacije pa do malih n(m)ocnih poetizacija politike, nacionalna poetska svest svoj zadatak vidi, ni manje ni vise, do u zatrpavanju onih procesa poetske proizvodnje koji destabiliraju strukturu trenutacnog kao vecnog. To obuhvata sva pitanja koja relativiziraju status poetskog. To znaci i Poetskog kao Politickog, Ideoloskog, Incestuoznog polja rada jezika. Mesto materijalizacije  jezika nije na mestu ukoliko cilja na jedno zauvek odredjeno mesto. Pogotovu tada nije na svom mestu. Jezik nije samokomunikativni delirijum cije je idealno mesto oslobodjeno problematicnog Drugog od koga se polazi. I, odakle jezik polazi? To pitanje tako fundamentalno za pesnistvo uopste, nije problematizirano u dominantnom srpskom pesnistvu. Ili ako jeste, to je bilo samo zato da nam servira neki drugi metajezik. Medjutim, oni koji su to pitanje konceptualizovali u svojim poetikama bili su nuzno zatrpani. Zatrpani praksom cije je omiljeno sredstvo selektivno Brisanje Drugog. Istorijska uloga ovakve paradigme sastoji se u tome da vecno porice vrednost materijalizacije, i da jezik shvata kao nesto sekundarno o cijem se statusu odlucuje vanjezickim sredstvima. Kakva su sredstva legitimizacije koja ne pripadaju jeziku? Odakle, ili, sa kog mesta ih poeticki kanon crpi? Sa neba? Nebesko mesto ovog jezika nije nista drugo do cin sisanja dominantne politicke sise, koja, takoreci, deluje kao odsutni uzrok, kao nesvesno poezije. Jer poezija se ne konstituise u autonomnom, homogenom prostoru bez obzira na druge topologije. Pocevsi od konfiguracije svih poredaka poezija cini sebe mogucom. Jer, u suprotnom, o cemu bi ona govorila?

Poetsko-muzicki performans LILITiranje pokusava uciniti vidljivim mehanizme ovog uniformnog jezika. Pesnikinje   – Dubravka Djuric, Ljiljana Jovanovic, Natalija Markovic, Jelena Savic, Judita Salgo, Jasna Manjulov, Danica Pavlovic, Milena Stefanovic, Dorta Jagic, Asja Bakic… – cija je poezija lilitirana, otvorile su poeziju prema drugim porecima; rodnim, polnim, jezickim, ekonomskim…. i da li je zbog toga poezija unizena? Da li je njen identitet ugrozen?

 

tragom ženskog jezika u muzici

tekst je objavljen u časopisu devetog međunarodnog festivala aktuelne muzike INTERZONE, br.1, 2008. g., str.4.

tragom ženskog jezika u muzici

Muzika je, kao i ostale kulturne tvorevine, ispunjena izvesnim rodnim naponom. Svoj istorijski legitimitet ona sinhronizuje sa patrijarhalnim modelom na kome evropska kultura temelji svoju dominaciju. Ako se uzme u obzir (a to je više nego neophodno) činjenica da je tek u dvadesetom veku učinjen znatan napor da se uopšte artikuliše problem rodne razlike, onda se istorija ženskog jezika i pisma pokazuje kao jedna velika mrlja koja se ne da locirati u tkivu tradicije. Međutim, dvadeseti vek je sa svim svojim ratovima, kataklizmama, eshatologijama i ideologijama, zavirio i u svoju granicu, u svoje nesvesno i,  gle čuda, nešto tu govori. Pokazalo se da ni muzika, kao ni bilo koja umetnička praksa u estetsko-političkim režimima, nije nevina. Ideologija po kojoj u umetnosti nema mesta za ideologiju je ista ona ideologija koja sistematski stvara predstavu o umetnosti kao mestu bez interesa. Pozicija koja smatra da je umetnost odvojena od života, ideologije, politike, odgovornosti, rodnosti/polnosti… ponavlja klasični mit o umetnosti radi umetnosti i prikriva isprepletenost svih poredaka čulnosti. Ideologija koja smatra da muzika ne može biti ideološka nastavlja da ponavlja ideologiju, ne polažući račun o ideološkim strukturama, već bezupitno i implicitno preuzimajući ideološke formacije. Ona dobrovoljno predaje svoj revolucionarni i kritički potencijal određenom režimu slušanja, gledanja, kušanja, pipanja. Umetnost obavezuje, jer njen angažman ne može pretendovati na neko mesto van sveta. Radi se o mestu kao mestu odgovornosti.

In black

Dazling,puzzling

Tu les chiens aboyer?

Oblaže se strast koju performira kroz celodnevna pražnjenja. Nalazi je na neverovatnim mestima kako stoji ispred peščanog kaligrafskog kalupa i zaoštrenim krajem štapa prošarava sudbiski garabato. Kroz godišnja doba njenih želja struji ikonički Nalik u potrazi za njenom trijagramskom kombinacijom; da bi bio bilo gde van sveta on mora biti beskrajno zemaljski raznovrstan, mora živeti žilama flosa, zabijati se životinjama u organe, mora se polomiti u tečnoj kresti nemogućeg doma. Kao takav, on je inventor Ambijenta, sakralni trkač, zadovoljan i šćućuren gorostas, ameba na promaji nenametljivog, puštaoc svetlosnih traka koje nalaze nju…

Ne, on nije u ljubavi, on je u mnogo suptilnijem hodniku zzelje.. on hoda zaslepljujuće i blistavo odzvanja zvukom metalnih peta…Tako lupkajući, on otvara njena nalazišta u obliku mrkozlatastog dazlinga: ona ispunjava smrt, ali pritom ne sumrači život…

San Blasteričnih ravni

Kao da sam mali, iz niske decibelske pentralice sve se povlačilo u tišinu, svaki od pasa koji su gledali u pravcu U imali su po jednu hramljivu nogu…

Okolina je sva bila plastelinska, sve je o sebi vodilo računa, iako je dvogrbi huk sna grabio, ne delujući samo na prostor. Sve je bilo nepokretno i sve se obnavljalo. Disalo je, ali samo radi pojave udomljenih sablasti koje ne žele biti prepoznate… Ja sam disao plućima prizora, no to i nisam bio ja, prizor je prizorom kvadrirao i respirirao – pozivao je let krvavih odrezaka u jatu… Horizont je postupno i neusklađeno širio izdubljivanja, inficirao je preko meskalinskog prisustva varioličnu tišinu. Najednom, skup živih posetilaca učestvuje u opsadi, sakuplja moje podatke sasvim jasno i slika trenutno postaje ophrvana piskavim, belošumno migrenskim bolom… Počinje leteća igra raskomadanih derviša u njihovoj morbidnoj moći da rasipaju žutilo; najednom, shvatam da me ti komadi prskaju mokraćom životinje koja je žrtvovana. Disanje se zaključalo. Ta je životinja bila kužna, u stvari, moje kardije su je prizvale da bi je podvalile.

Ja ližem. Svejedno kome.

Kojim se sportom baviš?

On je maštovit, seksualno dromoiruptivan, mnogi ga jednostavno obožavaju jer je on zanimljiv, lep, zbunjen, nedostižan, inhibirajući, konverzan, prenosiv, učtiv i bezobrazan…kod njega možete voleti sve, samo ukoliko napustite vezivno tkivo njegovih osobina ponaosob. Ali ako njega shvatite kao konkluzivni splet raspoloživih zakona koji dopiru iz vašeg raspoloženja, onda ćete vi biti na gubitku. Tada ćete videti veoma komplikovano demonsko opovrgavanje inteligencije koja najednom postaje površna. Kakvo razočarenje! On je bio savršeno satkan od slabosti koje je jedino on dovodio u stalno u upitnost, ciljajući zapravo na vaše propuste opovrgavajući vam metod, zamerati vam na vlasništvu nepreispitanih pulzija, razoriće vam estetski konformizam, način na koji držite šoljicu kafe, posunovratiće vam govor u nebitno od kojeg toliko bežite ili ne…bež……

On je izazov, nesportski u strukturama ponašanja, ali u svojoj tajni je dobar otac, pažljiv suprug, ruka koja eliminiše okolinu. On demontira unutrašnjost i njene motive. On primenjuje ovaj Ničeov geg, kao što je on njega sa apetitom mazao na sopstvenu slabost sraslu sa verom poput ohlađene lave. Njega možete lako naći na adresi: Luminocentrični terarijum br. 16. U tom stanu se događa skenerski halo, ESP planete.

Još samo ovo: a ko je on?

Moralno culo u ostrvskim filozofijama

Pregled problema čulnosti u okvirima ostrvske moralne filozofije podrazumeva kretanje koje svoje motive nalazi prevashodno u napetosti između novovekovne ideje subjektivnosti i nasleđenog teološkog okvira koji u osamnaestom veku uveliko ulazi u opšti proces sekularizacije. Štaviše, sekularizacija morala koju je izvelo prosvetiteljstvo dovela je u pitanje status moralnosti koji je do tada počivao na izrazu božanskog zakona. Posledice tog procesa ogledale su se u tome što je i sam pojam morala dobio jedno specifično mesto u kulturi prosvetiteljstva. Međutim, pojam morala je prošao kroz različite istorijske modifikacije. Kod Cicerona je reč moralis izvedena iz grčke reči ethikos i znači nešto što se odnosi na karakter, gde ljudski karakter nije ništa drugo do njegove urođene dispozicije da se sistematski ponaša na izvestan način pre nego na neki drugi. U petnaestom veku se u engleskom jeziku upotreba reči moralno pretvara u imenicu, gde je reč „moral“ vezana za književnost i označava praktičnu pouku iz nekog književnog odlomka. U tim ranim upotrebama izraz „moralan“ još nije diferenciran od izraza kao što su „razuman“ (reasonable) ili „sebičan“ (selfish), ili pak izraza kao što su „zakonit“ (legal) ili religiozan (religious), a njegovo bi značenje bilo najbliže izrazu „praktičan“. Dalja diferencijacija pojma morala zadobija svoje suženo značenje, tako da se u sedamnaestom veku ograničava na seksualno ponašanje, u smislu da je neko nemoralan onda kada je seksualno raspušten. U poznom sedamnaestom i početkom osamnaetog veka, reč „moral“ je označavala posebnu sferu u kojoj su pravila ponašanja – razlučena od svog teološkog, pravnog, estetskog okvira – dobila samostalni kulturni prostor. Ovaj emancipatorski potencijal prosvetiteljstva je duboko uticao i na religiju tako da ju je na izvestan način i apsorbovao, što je rezultiralo promenama u oblicima verovanja. Problem utemeljenja moralnosti je u ostrvskoj moralnoj filozofiji baziran na ideji lex naturalis, moralnost prolazi kroz svojevrstan proces naturalizacije u kome je pojam božanskog zakona koji je nasleđen iz hrišćanstva sinoniman sa prirodnim zakonom imanentnim ljudskoj prirodi. Hrišćanska religija objave postaje tako prirodna religija koja svoj najtipičniji izraz zadobija u deističkim moralnim filozofijama.^

Michel Dufrenne i estetika pluralnosti cula

Problematsko polje kojim struji tema tela i tema čulnosti, u koje se smešta francuski estetičar Michel Dufrenne, svoju će eksplikaciju zadobiti u otvorenom asociranju između različitih umetničkih praksi. Na izvestan način Dufrenne nastavlja nit koju je minuciozno plela fenomenologija počev od Husserla, no čije je odlučujuće čvorove uplela upravo francuska fenomenologija, prvenstveno filozofije Maurice Merleau–Ponty-a, i Jean Paul Sartre-a.

Michel Dufrenne je svoj estetski opus započeo u krugu Etiennea Sourioua, koga je sam smatrao osnivačem moderne francuske estetike. Izuzetno aktivan, kako na univerzitetu tako i izvan te institucije, Dufrenne je objavljivao redovno u časopisu Revue d’ esthétique; učestvovao je u zasnivanju i uređivanju specijalizovane biblioteke za estetiku; angažovao se i na međunarodnom nivou, tako da postaje počasni predsednik Internacionalnog kongresa za estetiku u Notingemu 1988 godine, nasleđujući dotadašnjeg predsednika Sourioua. Kao fenomenolog, Dufrenne ostaje na estetskom iskustvu, na svojevrsnom konceptu estetike kao fenomenologije (iskustvo osetnog), ali istovremeno pripada i duhu Baumgartenove aestheticae, kao scientia cognitivis sensitivae (nauke o čulnom saznanju). Osnovna tema na kojoj gradi svoju estetiku je tema telesnosti. Na izvestan način, Dufrenne reinterpretira telesnost u duhu filozofije Merleau-Pontya, no svoj komentar gradi van ontologije tela pokazujući u izvornom sloju osetnog integrisanu pluralnost čula koju otvara sloj pre-osetnog. Ovaj sloj upućuje Dufrennea na izvornu pluralnost čula, kao i ka revidiranju uveliko uspostavljene dominacije oka, što je i glavni motiv u njegovom delu Oko i uho, i na čijim stranicama nalazimo produbljenu svest o tome da je na samom izvoru fenomenologije jedno ne koje gradi transosetno a koje se jedino nadaje govoru. Dufrenne će u razmatranju čula krenuti od senzacije, odvajajući je od njenog statusa elementa svesti. Senzacija je shvaćena kao imanentno svojstvo objekta. Pošto osećanja nisu (samo) elementi svesti refleksija ne polaže prava na njih. Razlog tome leži u funkciji čula. Njihova funkcija se ne sastoji u beleženju kvaliteta jer se osećanje ne odnosi samo na jedno čulo. Zapravo, ono što se oseća nije neki kvalitet koji je viđen, čut, omirisan, već je to jedna svetska celina, jedan modalitet u kome je sopstvo isprepleteno sa svetom. Ova multiosetnost izrasta iz jedne nebule iz koje se nastavlja dalja diferencijacija čulnosti, no već se u njoj uspostavlja korelat u kome je sopstvo neodvojivo od sveta. Dufrenne u ovoj čulnoj diferencijaciji prati njen intersenzualni aspekt koji će biti konstitutivan za svaku estetičku praksu, kao i za svaku estetizaciju uopšte, no, on odatle izvlači i konsekvence koje problematizuju status opažanja u fenomenologiji. Dopuštajući jedan izvorniji sloj čiji se izraz diferencira u čulnost, sa jedne strane, i afektivnost, sa druge, Dufrenne je područje osetnog kao pred-osetnog vratio apsolutnoj neposrednosti. Na taj način se izražajnost pripisuje kvalitetu osetnog. Ovaj uvid otvara Duffrenu najslabije tačke fenomenologije, ali ga isto tako uvodi i u polemiku sa njenom dekonstruktivističkom kritikom, što pokreće redefinisanje temeljnih pojmova i njihovih funkcija, poput izraza i znaka, jezika i govora, asocijacije i asociranja, kao i evokacije i evociranja. Statusi nekih od ovih pojmova su u fenomenologiji bili problematični i često su u ekspliciranju bili svođeni samo na njihovu operativnu ulogu, npr. u opisivanju pukih psiholoških mehanizama. No, i Dufrenne smatra da je senzacija pojam opterećen asocijacionizmom i da zatvara subjekat u njega samog. Zato uvodi pojam osetnog kome je imanentna mogućnost osećanja. U drugom slučaju, ovi pojmovi su bili derivirani iz temeljnijih i izvornijih pojmova.

Film i filozofija

U subotu 1. marta pocinje dvodnevni simpozijum o filmu i filozofiji koji se odrzava u Crnoj kuci (Vojvode Bojovica?). Ucesnici simpozija ce izlagati teme koje se odnose na odnos filma i filozofije.

Film je vec vise od pola veka evoluirao u reciprocitetu sa ljudskom percepcijom, od doba cinecenta do modernog 3d animiranog filma…sve to je usloznilo i pristupe filmu koji su u nekom smislu razliciti pokusaji da se razveje fuzija/konfuzija koja opseda realitet…i imaginaciju….i granicu izmedju… Filozofska interpretacija filma – potreba da se recepcija filmskog fenomena redefinise i percipira, da se filmski tekst propusti kroz diseminacijske filtere, da se upletena hijazmicka tkiva sinestezija i asocijacija tog teksta osete na kozi i prepoznaju kao rad sopstvenih nerava…kako doskociti ljudskoj totalnosti, kako izazvati, isprovocirati njen voljni, emocionalni, fantazmicki talas?…panoptikon ubrzan do N-tog frejma u sekundi grabi da pojede sav silicijumski potencijal… Antropoloske konsekvence tehnoloske konstrukcije realnosti precizno ekranizuju pomodni filmovi – Hologram Man, Digital Man, Fractal Man. Tradicionalno rivalstvo “Glasa” i “Slike”, diskurzivnog i vizuelnog jezika, danas je razreseno u korist dominacije Panopticke paradigme, no da li je ta paradigma sposobna da i dalje usisava realnost? I dalje, da li je fil(mo)ozofija potrebna filmu koji inace sve govori sobom? Napukline u filmskoj semiotici je moguce pratiti i odatle izvuci neke opste smernice za dalju pricu… Nadnaravno, to je i svrha organizovanja jednog ovakvog simpozija u Novom Sadu…

Ovo je ozbiljna najava Lilitiranja

U subotu 23.feb. u 19:00 cas bice sparno. Pod mesecevom LILIT dogadja se radijacija poezije.Niko nece pusiti jer to nije zdravo,iako ce neki pokusavati da to urade krisom. Na sceni ce biti musko-zenski fokus eksplozije, svojevrsna rotacija zvukoreci…Poetry switch, women witch-pitch….U pitanju je Jasna Manjulov, zena koja ce se LILITirati.

On white