tragom ženskog jezika u muzici

tekst je objavljen u časopisu devetog međunarodnog festivala aktuelne muzike INTERZONE, br.1, 2008. g., str.4.

tragom ženskog jezika u muzici

Muzika je, kao i ostale kulturne tvorevine, ispunjena izvesnim rodnim naponom. Svoj istorijski legitimitet ona sinhronizuje sa patrijarhalnim modelom na kome evropska kultura temelji svoju dominaciju. Ako se uzme u obzir (a to je više nego neophodno) činjenica da je tek u dvadesetom veku učinjen znatan napor da se uopšte artikuliše problem rodne razlike, onda se istorija ženskog jezika i pisma pokazuje kao jedna velika mrlja koja se ne da locirati u tkivu tradicije. Međutim, dvadeseti vek je sa svim svojim ratovima, kataklizmama, eshatologijama i ideologijama, zavirio i u svoju granicu, u svoje nesvesno i,  gle čuda, nešto tu govori. Pokazalo se da ni muzika, kao ni bilo koja umetnička praksa u estetsko-političkim režimima, nije nevina. Ideologija po kojoj u umetnosti nema mesta za ideologiju je ista ona ideologija koja sistematski stvara predstavu o umetnosti kao mestu bez interesa. Pozicija koja smatra da je umetnost odvojena od života, ideologije, politike, odgovornosti, rodnosti/polnosti… ponavlja klasični mit o umetnosti radi umetnosti i prikriva isprepletenost svih poredaka čulnosti. Ideologija koja smatra da muzika ne može biti ideološka nastavlja da ponavlja ideologiju, ne polažući račun o ideološkim strukturama, već bezupitno i implicitno preuzimajući ideološke formacije. Ona dobrovoljno predaje svoj revolucionarni i kritički potencijal određenom režimu slušanja, gledanja, kušanja, pipanja. Umetnost obavezuje, jer njen angažman ne može pretendovati na neko mesto van sveta. Radi se o mestu kao mestu odgovornosti.